• Ko je izazivač i kako se prenosi?

Prouzrokovač mononukleoze je virus iz grupe Herpes virusa (Epstein-Barr virus ili skraćeno EBV). Za prelaz virusa sa obolelog na zdravo dete je potreban blizak kontakt. Ponekad se ova bolest naziva 'bolest poljupca", što je adekvatan nadimak, imajući u vidu da je neophodan poveliki broj virusa da bi se dete zarazilo. Kako su deca često u bliskom kontaktu u kolektivu, virus se relativno lako prenosi, pa nisu retke ni manje epidemije. Virus se prvobitno nastanjuje u sluzokoži gornjih respiratornih puteva, gde se razmnožava. Potom se širi u lokalne limfne čvorove, a kasnije po celom organizmu – putem krvi.

• Koliko traje inkubacija?

Inkubacija – vreme od ulaska virusa u organizam do prvih simptoma infekcije, traje dugo oko 4-6 nedelja. Zato je teško ući u trag početku lanca infekcije. Jer dete, koje je izvor zaraze, može da bude uveliko zdravo pre pojave simptoma bolesti kod druge, zaražene dece. Imajući u vidu činjenicu da je ipak potrebna veća količina virusa za širenje zaraze, nema velikih epidemija infektivne mononukleoze.

• Kako se bolest ispoljava?

Postoji malo kliničko pravilo za mononukleozu – što je dete manje, slabije su izraženi simptomi i znaci bolesti.

U prvim godinama života, infektivna mononukleoza se manifestuje kao obična infekcija gornjih respiratornih puteva: nos curka, grlo je crveno – ponekad sa beličastim naslagama, uz uvećane vratne limfne čvorove. Često bolest traje nekoliko dana i prođe, a da roditelji i ne znaju da je dete preležalo infektivnu mononukleozu.

Kod starije dece, klinička slika ove bolesti je teža. Mononukleoza najčešće počinje nekarakterističnim tegobama: slabost, glavobolja, mučnina, a posle par dana se javlja visoka telesna temperatura, bol u grlu, uvećanje krajnika – koji su obloženi beličastim naslagama. Na vratu se najčešće uočavaju uvećani limfni čvorovi, koji su često bolni.

Pedijatar će pažljivo da ispipa trbuh, jer svako drugo dete sa infektivnom mononukleozom ima uvećanu slezinu, a kod 10-20 odsto dece je uvećana jetra.

• Kako se postavlja dijagoza infektivne mononukleoze?

Pored kliničke slike, dijagnoza mononukleoze se postavlja i na osnovu laboratorijskih analiza. Ukoliko se uradi analiza periferne krvi (iz prsta) uočava se porast broja leukocita i limfocita, a pod mikroskopom se mogu videti tzv. atipični limfociti koji su karakteristični za mononukleozu. Postoje i brze metode kao što je Monospot test, ali koji često daje lažno negativne rezultate, dok Paul-Bunell-ov test ukazuje na mononuleozu tek posle par nedelja od početka bolesti. Zato pedijatri uglavnom preporučuju ispitivanje iz venske krvi, kada se detektuju antitela protiv Epštajn-Bar-ovog virusa (IgG i IgM) koja potvrđuju bolest i ukazuju da li je u bolest u početnoj fazi ili već u stadijumu oporavka. Povišeni su i biohemijski parametri koji ukazuju na smanjenu funkciju jetre, kao što su transaminaze, GGT ili bilirubin. 

• Koliko bolest traje?

Trajanje ove bolesti je individualno – od par nedelja do mesec dana. To zavisi od imunološke (odbrambene) sposobnosti dečjeg organizma, ali i od uzrasta deteta. Retke su infektivne mononukleoze koje traju duže od četiri nedelje – tada se obično bolest iskomplikovala.

• Kakve komplikacije mogu da se jave?

Virus koji izaziva infektivnu mononukleozu – cirkuliše kroz celo telo, a naročito voli limfno tkivo, koga ima u skoro svakom delu dečjeg organizma. Skoro uvek je prisutna blaga forma «upale» jetrinog tkiva, što je praćeno porastom enzima koji se nalaze u jetrinim ćelijama. Ovo zapravo i nije komplikacija, već deo bolesti. Pravi hepatitis je srećom veoma redak.

Izuzetno retko, virus može da napadne srce, kada se javlja miokarditis. Tada dete iznenada postaje malaksalo, izgleda veoma loše, pa se brzo stiže kod lekara. Ovo se zaista retko dešava, a komplikacije na nervnom sistemu su još ređe.

• Kako se leči?

Nema pravog leka koji će da eliminiše virus koji je uzrok bolesti!

Zato se preduzima takozvana simptomatska terapija: obara se temperatura, dete mora da odleži – strogo mirovanje, nema izlaska i šetnje, fizičke aktivnosti, a potrebna je i lagana hrana sa dosta tečnosti.

Retko je potrebno da se dete smesti u bolnicu – to je neophodno u slučaju teških formi bolesti, koje su izuzetno retke, kada dete nije u stanju da normalno jede i pije, niti da uzima lekove za snižavanje temperature, ili ako je opšte stanje deteta izuzetno teško.

• Da li su potrebni antibiotici?

Infektivna mononukleoza je virusno oboljenje, tako da se ne leči antibioticima. Ipak, antibiotici se često daju «napamet» – što je, naravno, pogrešno. Obično se visoka temperatura i naslage na krajnicima shvate kao angina, pa se započne sa davanjem antibiotika. Kao po pravilu, daje se neki od uobičajenih penicilinskih antibiotika za oralnu primenu (ampicilin, amoksicilin…). Interesantno je da preko 80 % dece sa infektivnom mononukleozom dobije osip po koži posle davanja polusintetskih penicilinskih preparata (a oni se najviše i koriste u pedijatriji – ampicilin i amoksicilin). To nije alergijska reakcija na penicilinske antibiotike, već jedna od karakteristika bolesti. Ovo je još jedan od dobrih razloga da se ne započinje antibiotska terapija napamet. Jer, najveći broj mališana koji dobiju ovaj osip, a imaju mononukleozu, pogrešno se proglasi alergičnim na penicilinske antibiotike.

Ako lekar sumnja da se uz virusnu bolest možda «zapatila» neka od bakterija u grlu (što se dešava kod mononukleoze), uzeće bris ždrela, koji će pokazati da li dete ima pridruženu bakterijsku infekciju. Kod oko trećine pacijenata koji boluju od mononukleoze javlja i streptokokna infekcija grla, pa se u tom slučaju mogu uključiti i antibiotici, obično iz grupe penicilina. 

• Kada dete može da se vrati normalnim fizičkim aktivnostima?

Većina pedijatara smatra da je bar četiri do šest nedelja posle potpunog izlečenja dovoljno da se dete vrati «u akciju». Ovo važi za nekomplikovanu infektivnu mononukleozu – dakle, za ogromnu većinu dece.

Ako se deca aktivno bave sportom (kompetitivni sport), PRE povratka na teren je neophodan pregled pedijatra koji se bavi decom sportistima. Potom se daje «zeleno svetlo» za nastavak treninga. Naravno, posle najmanje četiri do šest nedelja pauze! Većina roditelja je čula da je infektivna mononukleoza "gadna i opasna" bolest. Srećom, kod najvećeg broja dece, prolazi posle desetak do petnaest dana i ne ostavlja posledice. Mirovanje, lagana hrana, uz strpljenje deteta i roditelja je skoro uvek dovoljno za izlečenje. Kontrola pedijatra je obavezna, baš kao i stručna potvrda da je dete ozdravilo i spremno za nastavak uobičajenih aktivnosti. Oboleli pacijenti nakon preležane mononukleoze ostaju više meseci u tzv. sekundarnoj imunodeficijenciji, kada su podložniji svim vrstama infekcije. Pored toga, još uvek se ispituje uloga Epštajn-Bar-ovog virusa u nastanku Sindroma hroničnog zamora, koji se javlja više godina nakon opsežne virusne infekcije. Dokazano je da u manjem broju slučajeva ovaj virus može dovesti do nastanka nekih autoimunskih bolesti kao što su lupus ili reumatoidni artritis, kao i malignih bolesti u vidu limfoma ili karcinoma.  Zbog toga je veoma važno nakon mononukleoze ojačati imunski sistem, tako što će u ishrani biti više svežeg voća i povrća ili se preporučuje primena mulitivitaminskih preparata. Savetuje se i primena preparata cinka koji šitite od virusnih infekcija, kao i određenih vrsta probiotika, koji oblažu digestivni sistem i sprečavaju prodor mikroorganizama.

-izvor: www.mojpedijatar.co.rs